Razvoj od 3 do 6 godina

Period razvoja od treće do šeste godine je miran period tokom koga sve osobine koje je razvilo u prethodnom trogodišnjem periodu dete sada želi da usavrši i pripremi se za sledeći, školski period razvoja. Da bi se to ostvarilo, dete treba da ima priliku da se bavi raznovrsnim, inteligentnim aktivnostima. Kod kuće detetu treba da bude na raspolaganju ograničen broj pažljivo odabranih predmeta a učešće u svakodnevnim aktivnostima sa roditeljima je i dalje najkvalitetnije provedeno vreme za dete ovog uzrasta.

Montesori vrtić za dete ovog uzrasta se zove dečja kuća, jer je mesto koje liči na dom, gde se dete bavi svakodnevnim aktivnostima i koristi posebno pripremljene predmete koji mu pomažu da razvija interesovanja, samostalno istražuje, razmišlja, povezuje ideje i istovremeno se socijalno razvija u mešovitoj grupi dece.

Samostalnost

Dete od tri godine je zainteresovano za svakodnevne aktivnosti. One mu pomažu da ovlada određenom veštinom i da baveći se njima postane samostalno,koordinira pokrete, razvija logički način razmišljanja, samo-kontrolu, socijalne veštine, da se priprema za pisanje, matematiku i umetnost. Konačno, ove aktivnosti osnova su razvoja samopouzdanja i samovrednovanja. Sve što odrasli rade nesvesno i automatski, svaka radnja od sedanja na stolicu do pranja ruku, za dete je nešto što tek treba da nauči. Ovo su aktivnosti koje čine osnovu života a vreme za njihov razvoj je baš uzrast od treće godine. Kasnije se teško i sa mukom razvijaju jer je interesovanje za njih prošlo.

Šta je potrebno za razvoj svakodnevnih veština? Prvo. one se razvijaju samo kod kuće, gde dete treba da provede dovoljno vremena tokom dana.  Drugo, zahtevaju male predmete prilagodjene detetovoj ruci - mali sto i stolica, male metle i četke, niske čiviluke, niske police za odlaganje odeće, stepenik da se dete popne kada pere ruke ili je aktivno u kuhinji, male šolje, čaše i pribor za jelo. Treće, ovi predmeti treba da budu stalno detetu na raspolaganju da ih ono koristi prema svom interesovanju. Dalje, odrasli treba da pokaže kako se koja radnja izvodi, na jasan, precizan način, sa odredjenim brojem pokreta, bez previše objašnjavanja, jer dete ovog uzrasta uči gledanjem više nego slušanjem. Kada se pokaže odredjena aktivnost, detetu se prepušta da ono proba. Greške su na početku neminovne, ali se ne ispravljaju, jer je potrebno vreme i želimo da dete nauči da samostalno razmišlja i samo se ispravi. Tada će se osetiti uspešnim i to je jedini pravilan način za razvoj samopouzdanja.

Koordinacija pokreta

Tradicionalno shvatanje predškolskog i školskog deteta zasniva se na odvojenoj edukaci uma i tela, pa se od dece očekuje da nepokretno sede tokom mentalnih aktivnosti i da bave se posebnim fizičkim vežbama radi razvoja tela. Na ovaj način se mozak i telo umesto jedinstveno, razvijaju odvojeno, što je uzrok različitih teškoća i pojave fizičkih i mentalnih devijacija u razvoju.

Kod dece od 3 do 6 godina,telo brzo raste a mozak se intenzivno razvija, što zahteva drugačiji pristup, zasnovan na prirodnim zakonitostima razvoja. Dete se sa aspekta morfološkog rasta nije mali čovek. Ono ima razvijeniji torzo u odnosu na noge, svoje fizičke potrebe koje se ne mogu zadovoljiti aktivnostima za odrasle.

Osnova detetovog prirodnog razvoja je jedinstvo mozga, čula i mišića, koji sa nervima čine centralni nervni sistem. U ovom sistemu, mozak koristi ostale delove za funkcionisanje i izražavanje, kao i za primanje spoljnih impresija. Voljni mišići rade po komandi mozga, stvarajući pokret koji je čovekov osnovni kontakt sa okolinom. Da bi kontakt bio pravilan, ovaj sistem veza mora funkcionisati i biti korišćen kao celina. Tada mišići doprinose razvoju mozga, što dovodi do novih pokreta i aktivnosti i proces se nastavlja. Jedino kroz pokret sa svrhom dete je u stanju da prima nove impresije iz okoline, čime se formiraju nove nervne veze u mozgu. Ako je pokret besmislen, samo radi pokreta, bez uključivanja razmišljanja, to se neće desiti.

Način na koji funkcioniše ovaj sistem veza nije nasleđen. Za razliku od životinja, koje poseduju instinktivne pokrete od rođenja, čovek se ne rađa sa koordiniranim mišićima već mora prvo da stvori pa usavrši pokrete, koristeći volju i inteligenciju. Priroda obezbeđuje detetu da od rođenja do 4 godine postepeno koordinira pokrete – da nauči da koristi ruke, noge, telo i usavrši pokrete. Koordinirani pokret je:

- Pokret kojim upravlja mozak a ne površni impuls

- Ima svrhu, odnosno vodi određenom, jasnom i korisnom kraju/cilju

Slobodno je izabran

- Podrazumeva ulaganje truda i napora

- Obezbeđuje usavršavanje mišićnog sistema i mentalnog kapaciteta - doprinosi izgradnji ličnosti.

Ovakav pokret znači da je cela ličnost aktivna. Nijedan drugi pokret nema vrednost za detetov razvoj, uključujući fizičke vežbe (fiskulturu) preuzete iz programa rehabilitacije, koje su za decu zamorne i imaju za rezultat nespretnost, ispuštanje predmeta, rušenje, padanje, nagle pokrete. Ovim pokretima nedostaje unutrašnje vođstvo i povezanost sa mozgom, zbog čega su beskorisni. Mozak, izolovan od mišića i čula nije u stanju da optimalno funkcioniše, što vodi do različitih devijacija koje onda služe kao nezdrava osnova za dalji razvoj.

Koje aktivnosti su onda najzdravije za decu i doprinose optimalnom razvoju? Pre svega svakodnevne aktivnosti. Sve što radimo svakog dana i što nam omogućava život i rad za dete je ne samo zainteresovano već i osnovni izvor koordinacije pokreta a time samopouzdanja i samostalnosti.

Deca su na primer veoma zainteresovana za pranje ruku i insistiraju da to samostalno rade umesto da im odrasli opere ruke. Pranje ruku, jednostavna radnja za odrasle, za dete je čitav poduhvat. Ono treba da usavrši pokrete potrebne da se uhvati sapun, namažu ruke, vrati sapun na mesto i isperu ruke, pri čemu mora aktivno da razmišlja, kako bi ovu seriju pokreta izvelo pravilnim redom. Vremenom, ako je u mogućnosti da slobodno i nesmetano vežba pranje ruku, dete će ovladati ovom veštinom, biće u stanju da brzo i temeljno opere ruke, što je od značaja ne u higijenskom smislu već i za normalno svakodnevno funkcionisanje, do kraja života. Ja mogu sam da operem ruke je činjenica koja doprinosi samostalnosti i samopouzdanju.

Da bi dete moglo da izvodi i uvežbava ovakve aktivnosti, predmeti i sredina mu moraju biti prilagođeni, odgovarajuće veličine (za dete je lakše da koristi malu metlu nego veliku, pravljenu za ruku odraslog čoveka), a svaka aktivnost treba da se pokaže, jasno i detaljno. Zatim dete treba da ima dovoljno vremena i prilike da samo uvežbava. To znači da odrasli treba da bude strpljiv. Greške su neminovne ali ih treba tretirati na odgovarajući način - bez kritikovanja deteta, kazni ili zabrane aktivnosti.  

Pored učešća u svakodnevnim aktivnostima, dete treba da ima na raspolaganju ograničen broj kvalitetnih, drvenih predmeta koji podstiču krupnu i grafo-motoriku i slika i knjiga sa sadržajem vezanim za realnost sa čim dete može da se identifikuje. Od 4 godine jednostavne enciklopedije će zadovoljiti detetovo interesovanje za spoljni svet. Šetnja je osnovna detetova aktivnost van kuće. Dete se ne izvodi da bi se istrčalo i umorilo jer telo koje se kreće bez smisla ne umara se. Ono ide u šetnju da bi razgledalo, slušalo, komuniciralo o onome što vidi i čuje. Treba da bude slobodno da zastane kada ga nešto zanima i krene dalje kada poželi. U kvalitetnoj šetnji odrasli prati dete a ne obrnuto. Nepotrebno je reći, za dete od tri godine kolica nisu potrebna. Ono treba da hoda.

Klasifikovanje čulnih impresija

Klasifikacija spoljnih impresija koje se prikupljaju čima je osnova intelektualne edukacije u Montesori pedagogiji, jer omogućava aktivno učešće mozga i pokreta u inteligentnoj aktivnosti. Dete sa usavršenim čulima je u stanju da posmatra okolinu na nov način, bogat, uređen i inteligentan, vremenom primećujući najmanje detalje na najbrži način. Time se podstiče dalje istraživanje okoline i prilagođavanje spoljnom svetu.

Detetov mozak prima informacije iz spoljnog sveta preko nerava putem čulnih i mišićnih impresija. U ovom centralnom nervnom sistemu, mozak koristi čula i mišiće za funkcionisanje i izražavanje. Dva značajna preduslova moraju biti ispunjena da bi ovaj sistem radio efikasno i pravilno. Prvo, nove impresije primljene putem čula moraju biti praćene pokretom, kako bi se formirale nove nervne veze, koje zatim stimulišu dalje istraživanje spoljnog sveta. Drugo, mora postojati red u primanju impresija, kako bi svaka nova bila sačuvama na odgovarajućem mestu i pod odgovarajućim imenom, tako da je mozak u stanju da je koristi na najbrži i najefikasniji način.

Dr Montesori je otkrila da dete nije prazna posuda, kako su verovali antički filozofi, već da poseduje prirodan kapacitet da prima impresije iz svoje okoline na selektivan i uređen način, u skladu sa unutrašnjim potrebama. Ovaj poseban period, kada je dete izuzetno zainteresovano da dodirne, vidi, čuje, pomiriše i proba traje od rođenja do šeste godine. Od rođenja do treće godine dete upija okolinu nesvesno, akumulirajući impresije bez selekcije ili reda. Od treće godine, počinje svesno, aktivno upijanje ka usavršavanju čula, ali sada spoljne impresije moraju biti akumulirane na uređen i organizovan način. Edukacija čula omogućava detetu da nauči da prima impresije selektivno i uređeno i da ih na uređen način skladišti, čime se ostvaruje uređenost mentalnih slika i dobra i funkcionalna organizacija impresija u mozgu.

Jezik i komunikacija

Dete od treće godine dalje razvija i usavršava govor. Bogaćenje rečnika osnovna je odlika govora u ovom periodu, jer je dete zainteresovano za imena svega što vidi oko sebe. To nisu samo imena običnih, svakodnevnih predmeta, već složena, stručna imena koja se odnose na detalje kao što je krljušt ribe ili omotač ploda, poluostrvo ili planinski vrh. Dete ima potencijal da stekne bogatu osnovu za dalji život, u vreme kada se ona prirodno i lako stiče, koja će mu kasnije pomoći u daljem učenju i razvoju.

Ovo je period za razvoj pisanog jezika, jer se pojavljuje interesovanje za pisanje i čitanje. Pisana slova treba prva pokazati jer su prirodnija za pisanje i odgovaraju pokretima detetove ruke. Pismenost obogaćuje detetov život, omogućava mu da iste stvari doživi na drugačiji način i doprinosi samostalnosti i samopouzdanju

Usvajanje pravilne komunikacije u različitim socijalnim situacijama i pravilno izražavanje osećanja veštine su koje dete izgradjuje tokom ovog perioda. Ranije se razvijalo nesvesno i to nije bilo moguće. Sada je vreme nauči šta je primereno ponašanje u raznim socijalnim i emocionalnim situacijama i da se precizno izrazi, u periodu kada greške nisu ozbiljne i kada ih je lakše ispraviti. To znači da osim što je model, odrasli treba da ukaže detetu na pravila ponašanja i prihvatljivo reagovanje, i da bude strpljiv dok dete ove veštine ne uvežba.

Matematički um

Terija dr Montesori o načinu na koji dete razvija koncepte i ideje o spoljnom svetu kasnije je razrađena od strane Pijažea i drugih teoretičara, ali niko nije uspeo da pomogne detetu u oblasti matematičkog mišljenja kao što se to radi u Montesori obrazovanju. Dr Montesori je otišla još dalje, obezbedivši pripremljenu sredinu zasnovanu na redu i preciznosti, kako bi dete razvijalo matematički um postepeno i prirodno. Zato su pripremljena sredina, matematički i materijali za edukaciju čula, osnova koja se u Montesori pedagogiji koristi za usmeravanje detetovog mozga u pravcu matematičkog razmišljanja i apstrakcije, na precizan i uređen način.

U 17. veku je francuski naučnik Paskal opisao ljudski um kao delom matematički a delom intuitivni. Matematički deo je uređen i organizovan deo mozga, zasnovan na jasnim i čvrstim principima, koji se ne može lako steći. Intuitivni deo je zasnovan na velikom broju lako uočljivih i složenih principa. I matematički i intuitivni um se zasnivaju na uređenosti: intuitivni um zahteva jasnu percepciju kako se ne bi propustili važni principi ili došlo do pogrešnog zaključivanja, dok matematički um zahteva precizno posmatranje radi sticanja znanja na organizovan, klasifikovan i kvantifikovan način.

Spoljni red i preciznost osnovni su principi značajni za razvoj matematičkog uma. Detetovo okruženje treba da bude uređeno a svaki predmet da ima svoje mesto. Svaka aktivnost, bez obzira da li je brisanje prašine, oblačenje ili čitanje knjige, pokazuje se detetu na uređen i precizan način, kao serija povezanih pokreta. Korišćenje dečjeg interesovanja za aktivnosti koje uključuju klasifikaciju, sortiranje, grupisanje i određen redosled, koje postoje u svim svakodnevnim aktivnostima, dodatno doprinose razvoju matematičkog načina razmišljanja.

Matematički koncepti ne postoje kao takvi u spoljnoj sredini, već ih mozak sam razvija, kroz ekstrakciju suštine (ideja) iz spoljne sredine. Ovaj proces apstrakcije, uz maštu - sposobnost zamišljanja stvari koje nisu prisutne, formira mozak. Proces apstrakcije je individualan i odvija se postepeno, kroz sazrevanje. Ako je ideja predstavljena konkretnim predmetom sa kojim je moguća aktivna vežba, mozak je vremenom usvaja na najefikasniji način, i ona postaje sastavni deo ličnosti. Ovaj koncept, koji odgovara Aristotelovoj teoriji o postepenoj eliminaciji materije pri formiranju apstraktnih ideja, dr Montesori je primenila na sve svoje materijale. Tako se Geometrijski orman sastoji od različitih geometrijskih figura i tri serije karata: kod prve je prikazan ceo plavi oblik, kod druge je oblik oivičen debelom a kod treće tankom linijom. Detetu omogućeno da od konkretnog predmeta (geometrijska figura) dođe do apstrakcije (linija). Stalnim radom sa materijalima dete usvaja apstraktne pojmove, povezuje ih i koristi, sve dok mu u jednom trenutku materijal više nije potreban.

Kreativnost, mašta i umetnost

Kreativnost se danas smatra jednom od najvažnijih osobina ljudske vrste, posebno dece. Najčešće se vezuje za umetnost, književnost i muziku, iako je njen značaj i za naučni razvoj priznat. Pošto se kreativnost zasniva na mašti, smatra se da se može uspešno razviti putem igre zasnovane na fantaziji tokom prvih godina života. U Montesori pedagogiji su kreativnost i mašta zasnovani na realnosti i edukaciji čula, a sloboda izražavanja i indirektna priprema su neophodni preduslovi za odgovarajuće izražavanje. 

Kreativnost se može definisati kao sposobnost stvaranja nečeg novog – nove ideje, koncepta ili novih odnosa između postojećih ideja ili koncepata, originalnih, korisnih i primenljivih. To je mentalni proces vezan ne samo za umetnost i književnost, već je značajna osnova za inovacije u prirodnim, tehničkim i društvenim naukama. Značajan je na individualnom nivou, za svakodnevni život i rešavanje problema, kao i na nivou društva, jer vodi novim naučnim otkrićima, umetničkim pravcima, inicijativama, pokretima, projektima. Kreativnost je vezana za desni, prednji deo mozga i zavisi od sposobnosti uspostavljanja veza između različitih delova mozga, odnosno sposobnosti konvergentnog mišljenja.

Kreativni proces se sastoji od nekoliko faza, tokom kojih se svesno i nesvesno, kroz proces sazrevanja, stvara novi mentalni proizvod. Proces počinje prikupljanjem informacija, nastavlja se tokom određenog vremena kada je mozak zauzet traženjem rešenja i završava se finalnim proizvodom koji se zatim testira i primenjuje. 

Da bi stvorili nešto novo, koristimo maštu. Mašta je sposobnost stvaranja mentalnih slika, senzacija i koncepata, koji u datom trenutku nisu prisutni. Čovek se ne radja sa maštom već sa potencijalom da ovu sposobnost razvije. Da li će razviti maštu koja je kreativna sposobnost ili fantaziju koja je beskorisna, zavisi od okruženja. Da bi nešto što nije prisutno mogli da zamislimo, potrebno je iskustvo putem čula, direktno iz spoljne sredine ili indirektno, u slučaju pojava i procesa koje nije moguće iskusiti, kroz fotografije, video zapise, eksperimente, modele. Ako na primer dete doživi boje cveta vizuelno, vremenom će biti u stanju da zamisli boje tog cveta i kada cvet nije prisutan; ako dete gleda fotografije Sunčevog sistema, vremenom će biti u stanju da zamisli planete i njihove odnose i kada ne gleda fotografiju.

Dr Montesori je smatrala kreativnu maštu jednim oblikom inteligencije, koji se spontano pojavljuje, dok je drugi oblik inteligentan rad, za čiju pojavu su potrebna spoljna sredstva. Mašta i apstrakcija su mentalne sile koje stvaraju mozak, i iako jedna uvek preovlađuje u datoj ličnosti, one moraju delovati harmonično. Da bi vodila izgradnji, mašta mora biti zasnovana na realnosti, inače je bezvredna. Potrebne su joj informacije iz spoljnog sveta, prikupljene putem čula, koje omogućavaju tačno posmatranje i rezonovanje, što vodi mentalnoj izgradnji; pošto je proces završen, mozak se ponovo vezuje za realnost radi započinjanja novog mentalnog procesa i postupak se ponavlja. Tako naučnik, na osnovu informacija, pronalazi mentalni put do ideja i otkrića; umetnik, radeći na osnovu impresija iz spoljne sredine, stvara umetničko delo; pisac stvara veze između likova zasnovane na realnosti; čovek rešava svakodnevne probleme; a dete saznaje o svetu i stvara ideje i veze koje su mu ranije bile nepoznate.

Zato je detetovo osnovno okruženje realan svet, realni ljudi, realne aktivnosti, sve do šeste godine, kada dodje vreme za pravo korišćenje mašte.